Serbian Holocaust
Sofija Bajlović, September 10, 2012, Belgrade
Interviewer: Nada Ljubić | Camera: Dušan Gavrilović | Editing: Nada Ljubić, Dušan Gavrilović | Transcript: Nada Ljubić | Webmastering: Dusan Gavrilović
Transkript intervjua na srpskom jeziku
Ja sam Bajlović Sofija. Rođena sam u selu Luščani 07.09. 1935. godine od oca Miljević Đure i majke Miljević Evice.
- Gde se nalazi vaše selo?
Luščani. To je 12 kilometara od Petrinje 12 od Gline. Na sredini. Grabovac, taj, to nam je bila stanica.
- To je Banija?
Banija, Banija,da da.
- U sastavu Hrvatske?
Da, da.
- Kakva je bila vaša porodica. Velika? Zadruga? Kako se živelo pre rata? Da li se sećate?
Imala sam dedu i baku i tatu i mamu i nas dve sestre. Bio je i stric ali on je otišao u vojsku i tako su ga… tako je iz vojske otišao u ropstvo. I kad smo se vratili kući '45. našli smo i babu i deda. Bili su tamo… onda tek posle su pom'rli.
- Sećate li se predratnog života u vašem selu?
Sećam se, onaj… kako reći… da smo kao djeca… niđe da neko dođe mome tati u kuću da mi smemo… naš je zapećak. Zidana peć i deca u zapećak. Nema tu da… Toga se sećam i znam da sam čuvala svinje. Imala sam svinju. Veća je bila od mene. Tako je bila velika. Meni nikad nije htela ništa. Posle sam čuvala i krave i od krava su me i odveli. Ustaše!
- Kako se to desilo?
Ja i sestra smo ujutru ustale i mama nam je rekla da idemo goniti krave. "A đe je tata?" Oveo tata konje na "Jastrebarsko" To se ta njiva zvala Jastrebarsko.
- U vašem selu?
Pa da, tu u komšiluku. To je moje mame rođeni ujak, njegova zemlja bila. I tu je njegova kuća bila. Nas smo dve dovele krave i došle. Konji su tu. Tate nema. Nismo ga sreli u putu. Nismo ga tu našle. Sad je taj, moje mame ujak, kao đed mi, on je tu nešto opazio. Onda se moj tata kad je doš'o kući (video) da nas nema. Mama kazala đe smo otišle s' kravama. On je odma' otišao u šumu i na, ovaj, fućak, kako se to (kaže)… na taj zvižduk su oni zvali jedan drugoga. Međutim, taj moj đed je opro (poslao) jednu svoju ćerku, on ih ima tri, da vodi nas od krava k' njemu (ka ocu). Oš'le smo tale pa u šumu i tu smo mi djeca sjedeli. On je sedio tu, isto. Dok smo samo došli tu i sjeli već, kako je tu šuma onda je livada pa kuće, već se čuje lupa. Kundakom se obijaju vrata. I veli taj đed: Joj kundakom vrata obijaju! To se čuje već nama više glave, kako smo u jami sedili, već oni gore 'ode. "Ajde stari diž' se! 'Si se tu sakrio?!" I pucaju. A moj tata se na taj zvižduk čuo tamo preko livade, šume. Tamo su pucali.
- Obratio je pažnju da su počeli da pucaju prema njemu.
Da. Da tamo neko' ima i da on to… (javi njima, nama) da znadu. "I ajde diž' se i ajde dište se!" I mi smo tale ustali. Onda su oni nama deci, ne mož' reći drugo nego onako kako je bilo, dali su kruha i neki namaz. Mi smo to pojeli. "Aj' te vi s' nama!" Mi smo išli… i ajde i ajde i dođemo na taj Grabovac. Tu je bila železnička stanica. Tamo iza stanice, tamo je taj pokolj bio. Mi smo tu došle, nas dvije. Nađemo tu baku. Od mame mamu. I nađemo maminu rođenu sestru, tetku kao. "pa, okle vas dvije?" - Pa evo nas. "Đe su vas našli?" - Kod krava. "Đe je mama?" - Ona je ostala kod kuće. Ona je ostala kod kuće da namiri krmke i to sve.
Pa kad je doš'a pa kaza (kad su se svi vratili i skupili zajedno), veli, ja ode u šumu, veli da vidim djecu, veli mogu li ih kako izvući. Kako je bio svinjac, napravljen novi, pa je gore nabacato travuljine, kukuruz, koješta i bile su one merdevine. Lotre mi velimo.Tu se ona ispela gore na svinjac i povukla ih za sobom. A već su oni u avliji, već su oni u avliji tu. I nema, nema… "Rage gade! Rade! Rade đe si majku ti srpsku!" To je mam čula. Ona je ćutila i niko gore nije naiša. Da je, možda, bila lotra ostavljena oni bi se penja' ovako nijesu.
I tako kažemo mi baki i tetki da je mama ostala kod kuće. "Pa kako ste vas dvije?" Tu je naroda. Tu je djece
- Vi ste baku i tetku zatekli među zarobljenim, pokupljenim ljudima?
Da, da , da. Za logor
- Na kom mestu ste tada bili skupljeni u Grabovcu?
Pa Grabovac
- Ali gde. Škola? Crkva?
Železnička stanica. Tu su bile silne, mi vičemo, klade. Drva, klade. To za utovar. To je bila velika stanica. Tri su pruge bile… Vlak je doša' i one zatvorene, kako bi rekla, vagone. Sa tetkom i sa bakom.
- Stočni vagoni?
Ma da, da. Ma joj. Š' njima, š' njima smo išli. Vozili se. Kad su nas istovarili istovarili su nas skupa. I sad smo mi sa bakom i sa tetkom. Tu su nas smjestili. Tu ja reći ne merem, ne znam koliko smo bili. Samo nijesmo dugo jer su odma' počeli da luče djecu koja nemaju roditelja.
- Kad su vas odvezli iz Grabovca ostavili su vas u …?
Gradišku. Staru Gradišku. Tako sam čula. Tako su mi rekli: Stara Gradiška. Posle kada smo išli na taj izlet onda smo tu bili (kasnije, posle rata). Šjećam se, kada smo tu izlazili na dvorište, tu je bio kazan. Tu se kuvalo, kao, za nas jelo, a ovako je bilo (pokazuje rukom), mi smo vikali štala. Ozgo su jadne majke, koje su sad već bile polučene od djece… Vidiš dole svoje djete. Misliš zapašće njega. A sećam se dobro kao dijete da sma jednome otela iz ruku, jer sam tražila da mi dadu meni jesti i za sesstru. A ne daju! Onda sam to dobila, eto to tu (pokazuje). Eto vidite tu su mi šili.
- To su ožiljci od opekotina?
Ne, ne. Što su me boli.
- Od bodeža.
Od bodeža. Da, da bodež.
- To je kažnjavanje bilo što ste tražili …
Što sam tražila. Dobila sam pa sam tražila za sestru, a ona iz barake nikako ne more izaći. Ležala je.
- Koliko je vaša sestra imala tada (godina)?
Pa, ja sam '35. ona '37. Četr’ godine. Ja šest ona četr’.
- To se desilo u leto 1941. godine?
Da, da. Odmah, prvi dank ad su zašli u Luščane.
- Je l’ znate možda, da li ste saznali, koji je to dan bio? Jun? Juli? Avgust?
Ma maj.
- U maju mesecu ‘41. prvi put je bila racija ustaška u Luščanima.
Da. Odmah odmah…
- I odveli su koga su našli?
Sve. Koga god su našli. Sve su odveli. Ljude isto sve na Grabovac i u te vagone. Onda su tamo lučili žene, djecu. Prvo su baka i tetka otišle. Mi smo ostale. Onda su oni djecu koja nemaju roditelja. Koja su sama. Onda smo bile ja i moja sestra rođena, od ujaka dvije sestre i dvije kao njiove komšinice Markiš,a ja sam Miljević.To smo se mi kasnije našle kada nas je ta Katica dovezla (kasnije će biti objašnjeno ko je Katica) u Petrinju. Tu smo se tek našle.
- Šta ste zapamtili iz Stare Gradiške?
Zapamtila sam to da tamo nijesam bila dugo i da je tamo bio neki, mi to vičemo obaraban, klupa neka velika. Ja kako sam imala u komšiluku, stariji čovek je bio, ko’ moj tata. On je tako držao noge i ja dođem k’ njemu “Aj da te gegam”. Ja k’ njemu on mene gega. Tako je taj u toj uniformi staja’ (verovatno ustaša), noge (mu) visile, ja: Gegaj me! Toga se sjećam. I da tako me je uzo’ dva tri puta i odlazi.
- Gde ste spavali?
Spavali smo u barake na onim slamaricama. Pregradke su napravljeni (su napravili) it u smo spavali.
- Šta ste jeli?
Što dobijemo iz kazana. Tu je bilo svega i svašta.
- A kako ste išli na kazan?
Pa sama sam ja išla. Sestra nije mogla. Ja sam išla. Baka moja je ponela kruh. Što mi kažemo u vanjskoj peći, ku’ruzni kruh. Ponela cijel’. Još oni nisu odvojili nju od nas. Ona taj kruh… imala je kako stare žene imale noževe, špage… i to tu ona ima ‘za se. Tako taj nož osta’ u nje i ona taj kruh prerezala. Kad je ona taj kruh prerezala, nikada ja videla njesam (misli na pauka) samo sam u kukuruzima videla onog bijelog bauka. Ona to prerezala i otale taj bauk izađe.
- To je pauk?
Pauk, pauk. Sa onim belim dole što imade. E to je iz toga kruha izašlo. Toga se sjećam kao da je sada bilo.
- Je li to bio loš znak?
Baka je rekla: Neće bit’ dobro. Baka je rekla: Neće bit’ dobro. I posle sam samo, kažem, ku’ruz kada berem, gra’ ili šta, znala naći toga takvog bauka i ‘oma mi pade na um da sam to tamo vid’la.
(…)
- Kako ste vi u Staroj Gradiški brinuli o svojoj sestri?
Ja se njesam dala nikud od nje. Samo (nerazumljivo) izletim i vraćam se nazad. Da sad dođe ono, ja kažem, ja nemam ni tu (pokazuje vrh nokta) onoga, onoga moga da ja , da bi se ja nešto založila za nekoga. Ja se sad samo udrvenim. Onda samo k’ njoj i od nje. I šta đe mogžem naći da paše, donesem k’ njoj. Ako je šta za jesti i ako tamo dijele šta. Nosili su joj one kru’ove, namaze. Bacali. To uzimaju sami. Neki dan kuvali.
- Vaša sestra, je l’ place, je l’ traži mamu, je l’ razume šta se događa?
Gleda samo. Gleda šta je. Ne zna ni ona ništa, ne znam ni ja. Mi ništa nijesmo znali. Ja sam Miljević Soka, mama Evica, tata Đuro. Ni kućnog broja, ni sela. Ništa čista nisam znala.
Onda su nas spakovali u vagone. Tu malu djecu, i za Feričance. Tu smo na stanici izašli. Tamo smo 'ošli pričala sam vam.
- Gde ste otišli?
Feričanci.
- Dobro, ali ispričajte sve.
Otale smo otišli u te barake. Tu su bile… kolko se sećam bile su nove. Taj su put napravljene. Tu su napravljeni, oni onako, po troje četri, one daske metnute, dole te slamarice. I to su odgore nečim prekrili. Tu smo spavali. Jesti smo išli napolje. Kašem, imali smo doručak ujutru u 10 sati i u podne i u 4 večera. Ja kažem kako je bilo.
- Ko je brinuo o vama tu? Je l' bila neka odrasla osoba?
Ne. Kako sam ja mogla onako ocjeniti kao da sam bila ja onako naj.. kako da kažem, kao najjača i kao naj ono … Bilo je njih stariji ali nije su se uklapali
- Nikakva se odrasla osoba ne pojavljuje tu?
Ne.
- Ni u uniformi?
Pa ima ustaša. Bilo je.
Kada smo udarili (ušli) u baraku sa desne stran tu je bilo u platama, sećam se dobro. Tu su oni dolazili, a kad izađete iz barake onda ozgo, kao tiih ferčanaca, tih što su vojno lice, idu ozgo i mi sad stojimo i "Spremni!" (pozdravlja rukom). To je bio naš pozdrav kad oni dolaze i tu odmah na vrata. Sad oni tu mladi skiče, šta mi djeca imamo s' tim. Izađemo mi opet van i vode nas u šetnju…
- Ko, ko vas vodi?
Pa te časne sestre.
- Ipak su bile časne sestre.
Bile, bile. Časne sestre. One su s' nam bile i preko dan, a ti su kao vojnici, ta vojska oni su kao obilazili i otale su odlazili.
- Vi ste sigurno bili naučeni redu koji treba tu da vlada? Kakav je bio red?
E, da, bio red. Kako smo ležale ja i sestra, dole je tu ovako bio prolaz sa jedne strane i sa druge strane su ti ležajevi naši. A za noć nam metnu noše, a vani smo imali poljski WC za preko dana. Samo za noć smo imali te (noše). Međutim, oni su nam rekli: ako bude ko kakio pokraj noše leža' će cijeli dan na pjesku i gledat' u sunce. Joj Bože, sad ja znam da neću ali sam opet o tom' razmišljala. I metne niže moje sestre. I sad kad je svanulo jedno jutro ona dođe i kaže da je našla da se pokakila pokraj noše, da nije u nošu. Jedan mora ići u kaznu. Joj što ću mili Bogo. Ništa, uze odvede je tamo. A ovako kako mi izlazimo, ovako je bio ćošak. Tu je bio pjesak, a ovako pravo tu su bile klupe i ti stolovi na čim smo mi jeli. I oni nama kažu: Ako budete bacali, davali jelo onima koji tamo (koji su kažnjeni) vi ćete dva dana biti. Ja sam izašla. Doručkovali smo. Ona ovako gleda u sunce .
- Gde stoji ona?
Kleči na pjesku, na koljenima.
- Je li to napolju?
Napolju. Na ćošku kod te barake, na ćošku barake.
- Gleda u sunce i šta ako spusti pogled?
Toga se ne sjećam. Sad oni nas da idemo brati jagode.
- Ona ostaje?
Ona ostaje. Sad ja, kolko sam ja, i opet sam bila snalažljiva… "Ajde stroj, stroj!" i ajde , ajde … i ja onaj komadić kruha i to nekako sakrijem i kad sam došla kao najzadnja u stroju ja sam to bacila (pokazuje da je bacila iza leđa). Sad tu nema nikog videt, svi su otišli. Ove su otišle s' nami (sestre). Ona je to uzela i pojela. Da me je vid'la ja bi bila dva dana klečala. Onda smo otišli u šetnju i vratili se i do noći je ona bila tu. Klečala. Na pjesku gola koljena. Šta će metnut, nema ništa. Ona se još više razboli.
- A već je bila bolesna?
A već je i bila.
- Šta joj je bilo?
Proljev je imala i ta neka dezenterija (dizenterija) kako se to ne znam ni ja. Oni su njoj davali neke ljekove za to, a sad ja ne mrem sve znat. Nije ni sad (ne znam ni sad) a kamo li onda.
- Kad se vratila posle kazne je li bolelo nešto?
Pa kažem, boljelo je. Boljela su je koljena. Bila je celi dan na suncu, nije niđe, nit je odila, ni ništa, pa ne može na noge. Jedva je udarila(ušla) u baraku. Tolko se toga sećam.
Onda smo tu bili, pa ne znam ja po tome vremenu. Jagode smo brali, kupanje je tu bilo i to sve. Onda su nas jedanput pokupili da idemo u vagone. Na stanicu. Doša' vlak. U vagone i u Jasku. Tu su nas dovezli uveče. Tu smo izašli. Onda su nas odveli u baraku. To je velika baraka.
- Ko vas uvodi u baraku?
Te časne sestre, sve nji'ovo to osoblje. Te časne sestre one su nas vodile i nas imale na brigi. Šjutradan kada smo se probudili, izašli van, priđe meni ta moja komšinica, što smo pričali, Ljuba: "Joj Soko pa okle si ti? Joj soko al' si se ti popravila. Pa đe ti je Miljka?" Ona nije za poznati. Ona se nije popravila, ja sam se popravila.
- Znači ona je iz Gradiške otišla prvo u Jastrebarsko, a vi ste otišli u Ferićance.
Da. Da.
- Ona vama sada zavidi da niste izgladneli, da niste mršavi.
Da. Da.
I odma' ta Katica Grublješ nekako za nas (saznala)… nismo mi tu dugo bili. Ona došla. I ta Ljuba meni kaže "Soko doći će jedna žena da nas popisuje, Polimačka. Ona se zvala Polimac ali su je zvali Polimačka. Ona je završila 4 razreda škole. Ona je inače bila sposoban, čitljiva. Onda kad je ta Katica došla, onda mi, ta moja komšinica Ljuba, ona je poznala i moga ujaka kćeri dvije, Danicu i Dragu, Anu i Evicu. To je ona sve skupila. To smo mi svi djeca koje smo na Tratinama, Trantine su se zvale, čuvale svinje. One su imale svoj dijo, ove su imale svoj. Markiši gornji, donji, Bjelanovići, a ovamo kao Miljevići.
- To je sve vaše selo. Zaseoci.
Da, da. Ti zaseoci.
- Deca koja su čuvala stoku na raznim mestima sada su se zajedno našla u logoru.
Da,da. Samo ja se nisam svih setila jer ne smeš nikuda, niđe. Taki je narod bio: samo beži u kuću i za kravamasamo, u zapećak. Ni u komšiluk. E, ta Ljuba je imala slobode pa me prepoznala, a tu Polimašku, kraj nje sam krave gonila. Ja o njoj ne znam ništa.
Kad je ta Katica došla…
- Katica Grublješić koju ste pomenuli je tada radila za "Crveni krst"
Da. Tako sam čula. Ja ne znam. Pa valjda jest' kad je imala… Sve vam ja to kazati kasnije.
Onda je kazala, ta Polimačka: Miljević Soka i Miljka, otac Đuro, majka Evica i kad je tako od ujaka mi ćeri isto oba dvije, te strićeviće isto oba dvije i bilo je još djece. Ona je rekla "Ja idem tu u Bačugu. Ja ću sazvati roditelje i ja kad dođem (kad se ponovo vrati) ja ću im znati kazati čiji su roditelji živi, a čiji nisu. E sad, kolko je od tog vremena prošlo ja to ne znam. Uglavnom, ona kako je obećala tako je i došla i pročita "Miljević Sofija i Miljka: tata poginuo, mama živa." To sam znala još u Jastrebarskom… u Jaskoj.
I sad, ona je popisala nas sviju i sad smo mi tu djeca bili, družili se i šta ti ja znam. Jednu noć. Mi smo u baraku. To je velika baraka. Bilo je, čini mi se više baraka. Sada ne mogu se sjetiti. I jednu noć borba, borba. Kuglje (kugle, metci) zveče, fijuću kako bi reći. Joj ništa ne znam. Nit' znam šta je partizan, nit' šta je ustaša, ni četnik. Niko, niko. Pa djete u kolevci, tako možeš reći kako sad djeca sposobna. Časna sestra hoda između nas. Gore i dole i mi ležimo. Sad, bilo'j djece koje su znali što su partizani, što su ustaše. Ja ne zmnam ništa. Meni daju jesti. Ko bio, kako bio, ja ne znam o tome ništa. Sad je počeo šapat oko barake. Sad su oni već prišli barake. I sad ta časna sestra, kolko se ja sećam, bila sam ovako (pokazuje), a ovako sam čula da je nečim lupila. U koji je par ona lupila u taj je par partizan obio vrata na baraki. I uljega (uđe). "Joj naši, naši,naši" Djeca skočiše, srušili ga. Cjelu noć u borbi sad među djecu. Kad posle: ubila ova časna sestra brata i sestru jer su oni rekli: "Braco, to su partizani! To su naši!". Ja sam tako čua, a sad kako je to bilo ja ne znam. Samo sam opaz'la đe oda gore dole. To znadem.
- Čuli ste neki udarac ?
Da, da. Udarac i taj jauk. "joj braco to su partizani. Tos u naši!", to sam isto čula.
Sloboda! Sloboda! Sloboda! Izla'ste ne boj te se! Izla'ste ne boj te se! Sloboda! Sloboda! I sad, otkud ko zna šta je to jer ja ne znam ništa od toga.
-A šta je sa časnom sestrom?
Čujte, sad su oni nas izveli van. Djecu. Ja morem ići al' moja sestra ne može. Nju su partizani, vi meni vjerovali (ili) ne, cjeli dan su oni njoj, jedan pa drugi pa treći, nosili oko vrata. Na ramenu, kako ko. A ja sam stalno išla. Imale smo nekakve kaputiće. To sam ja ponjela. I mi smo… tu san dali nešto kad su došli. Kad su nas oslobodili. Neki namaz, neki kruh. To smo mi pojeli. I sad veli: "Samo vi id'te!".
Mi idemo. Put poljski. Ku'ruzi. Grožđe, samo, zeleno. Ku'ruzi mljeko (im teče). Mi to uzimamo i jedemo. Pa nemaš. Glad oči nema. Jagode one crvene. Kupinjače. Njih beremo. I tako smo mi isli cjeli dan. I počivali smo. I oni i mi. I opet ajde. I sad smo mi došli, sad se noć vata, na jedno križanje. Kolko se ja sećam put vako i vako. Asvalt. Tu smo došli. Tu smo stali. A tu je ograđeno, ovako živ'ca. Šljive, o živici su. Ku'ruzi su vako. Vako ledina. I ovako malo uz bradšce, gore, crkva. Oni nama kažu, partizani: "Koji morete ići s' name ajte, a koji ne možte vi ostanite tu noćite sjutra će doći po vas vojni kamion". I sećam se, onda, ko da je noćas bilo. Mesec sja kaj dan. Lad od šljive tu. Ja sam tu metla kaputić jedan pod sestru, a ja sam se stisla uza nju. Tako smo mi tu prespavali. Sjutradan evo kamiona ali ope' iz Jaske. I sad, to su djeca skočila. Doneli su… i taj je isto donio što je došo po nas. Isto, kruha i tije namaza. Ja sad nju ne možem dignut u kanion. Ona ne može. Ja sam… kakve sam ja sposobnosti imala… ja nju po šoferu. I on nju primi gore kod sebe.
- Vi ste ga pitali. Tražili ste?
Dok je otvorio vrata i gore nju primio. Znači, pristao je. Veli: "Mi idemo, a vi ajte za nami".
- Peške?
Pješke. "Samo pravo tom cestom nikuda nemojte skretati, a mi ćemo vas tamo dočekati".
- To su ustaše sada?
To su sada… opet su došli ustaše po nas. Da, da. I mi smo išli. Jagode po živici brali. Djeca kaj djeca. I došli smo mi tamo i opet u to Jastrebarsko (ispravlja se) … Jasku. Tu su oni nas dočekali i ja počnem pitati gdje mi je sestra. A meni jedna kaže, časna sestra, veli: "Vi za svoje pitate, a vaši partizani su naše časne sestre i baraku, sve zapalili". To sve ko da nam je sad rekla. "Đe je moja sestra?". Onda ona mene uzme za ruku i odvede me tamo u neku ambulantu. I ja je tamo nađem. Tamo je bila dok se mi njesmo vamo smestili gde ćemo biti. Međutim, ta Katica, kako nam je došla kazati od roditelja koji su živi koji nijesu, ona odma došla tu k' nami da prozove koji su tu djeca, jer to se svuda razišlo. Sad oni to sve skuplja. Pročita Miljević Soka i Miljka, oba dvije su (tu). Ona se š' njima svađa kao sad nas dvije kad bi se svađale. Nit' vi smjete šta meni nit' ja vami. Ona goni svoje pravo, da ima pravo da nas piše i da vodi brigu o nami, a oni ne daju. "Partizani zapalili baraku i časne sestre" e to sam tamo čula. Sad, da l' je to bilo tako… a to priča posle Katica roditeljima našima kad je njima išla.
- Ona se sada bori da vas vodi kući?
Da. Sad smo mi tu bili i bili nekoliko… i sad ona jedanput dođe i veli: "Djeco, sad će te ići kući. Ić'emo vlakom, u vagon, al' ćete u zagrebu kod njezinih(mojih) roditelja noćiti. Onda ćemo Šjutradan vlakom za Petrinju".
- Koliko je to dece on a povela?
Pa ne znam ja. Nešto oko 15 nas je bilo. Kolko se ja morem toga sjetiti. I kolo sam mogla posle toga čuti. Tu su te moje sestre od ujaka i te dvije Evica i Ana što ja poznam. Ovo drugo ne… ona kaže: "Bila sam i ja". Ne znam ja ništa od nikog.
I tako, on a po nas došla i u vlak nas strpala i 'ošli smo kod njezinih roditelja uz stepenice drvene. Tu smo sjedili. Sijalica je gorela i njezina majka nam je ispekla krofne. Te Katice (misli na majku). Ona je rekla da je to njezina majka, da je to njezina kuća. Sjutradan smo isto nešto dobili, od nje, i odvala nas na vlak. Došli smo u Petrinju. Stanica ovako(pokazuje). Ona nas je izvela. Iza stanice tamo imade asfalt, put, grad. I sad je ona nas tu poredala. Ja sam valjda bila naj… dok sam bila na čelu prva. Bila (sam) najveća, krupna. Ne znam ni ja kako sad to kazat'. Ja sam bila prva onda sve manje, manje, manje… i sad tu će nam doć' roditelji. Svako doć po svoje.
Stojim ja, vidim ja moju mamu. Njih četri ženske, četri žene idu. Mučki nijesu smeli. Ujak je doša' sa kolima i konjima al' kroz hrvatska sela. Mi nemamo kud proć' za Petrinju neg' kroz hrvatska sela. On je ostao u šumi sa kolima i konjima, one su došle pješice po nas. A ta će im Ktica dati propusnice za nas. Ide moja mama a vako je imala zub (pokazuje) rjetko (razmak izmedju zuba). Sad ove druge ne poznam, još tri. To je jedna bila iz komšiluka , a ove dve su bile jetrve. Jedna bila od Ane mama, druga od Evice. Njih dvije. A ta moja, posle mi je bila ujna o'šla za moga ujaka, ona došla kao radi njegove (ujakove). I veli meni mama, veli: "Soko je l' to Miljka?". Pa jeste. I Miljka i Danica i Draga to su mi od ujaka rođenog sestre. Pa veli: "Ja ih ne merem naći". Ma jeste to su.
- Ne mogu da vas prepoznaju
Ja ne znam da l' ste vi kad… kod nas je to bilo. Selo, pa vrane vatale piliće pa nosile u gnjezdo, a derani ovi, 12 - 13 godina, penjali se po tom drveću i one vrančiće vadili i nosili po selu da im one žene dadu jaja. Sad su našli te vrane mlade sad neće kupiti jaja ove stare nositi mladima. Eto taki smo bili (misli kao ti mrčavi ptići vrana).
Ja reko "Tu je Miljka". "Pa ja sm prošla nema je"(majka kaže). I kad je ona drugi put prošla kaže: "Pa mamo da l' ti mene poznaš?". Moja sestra kaže: "Mamo el' ti mene poznaš?". Onda sam ja izašla i ona je rekla na mi: "Iz stroja nikuda dok svako svoje dijete ne prepozna, jer sad možete da se mješate. To ne!". K ad je sve prepoznato… sad smo već mi ućerani u taj (misli na režim)… ustaške pjesme smo pjevali tamo: "Mlad ustaša uvek kreće…". Kad smo došli ovamo, čuvam krave; pa nemoj pjevat "Mlad ustaša". Pa tako sam naučila! Veli: "Bolje reci mlad partizan" (smeje se).
- A kako glasi ta pesma? Je l' se sećate te pesme?
Ma joj, ne… Mlad partizan uvek leži gde se gine gde se mre… ne, ne zaboravila sam. Zaboravila. I "Spremni" (pozdravlja rukom)
- Znači, za tih četiri meseca vi ste se baš promenili.
Pa eto. A kad smo ošli gore kod ujaka, ta njegova ćerka, ona je moje godište, 35. isto, on joj kaže: " Ti nijesi moja" -"Pa tata kako, pa ja tebe poznam, pa ti si moj. Pa tata to su naši konji!". A njemu je jagodicu (pokazuje na resu uveta) kobila odgrizla. "Pa tebi je kobila jagodicu odgrizla. Pa mi imamo pašenaz, pa mi imamo stubanj" vrelo đe se… ona svje dete kazuje, okle sve zna, a on viče: "Ti nijesi moja".
- Toliko se promenila?
Nemože. To je crno. A mi smo šišani do gola, kolko se ja šjećam pet šes puta. Nam nisu smele kose porasti. Ja sam jedanput bila, neku sunčanicu šta je bilo. Sve natečeno od sunca. I s' čim su me mazali ne znam šta je kako bilo.
- Kako ste se vi osećali kad ste došli kući? kad ste ugledali majku.?
Pa, navalili smo na voće. A ona rekla, ta Katica, ne dajte im voće. I onda neku smo "češu" dobili. Onda ona iz Crvenog Krsta neki sumpor donosila, a mama išla u Bačugu. To je skoro 4 kilometara ako nema i više po to tamo i ta uputstva. Bolje se ne može naći da o toj ženi rečemo. Čovek joj je Srbin iz Donje Bačuge. Kad je to vatanje bilo, kad su Luščane očistili, ta Bačuga, nijedno nije odvedeno ni u logor ni nikuda.
- Tu su Srbi?Jesu li i oni Srbi?
Taj je njezin muž Srbin, te Katice. Grubišić. On je iz Bačuge, on je Srbin, Bio je u Zarebu, a zašto je bio (u Zagrebu) ja ne znam.
- On je štitio svoje selo?
Tako su vikali.
- Imao je neku dužnost u Zagrebu za vreme Pavelića?
Pa sigurno jeste. Dočim niko iz toga sela…
A kad smo počeli ići na te izlete u naše selo je znao doći autobus nekad i dva…
- To govorite o posleratnim odlascima bivših logoraša u posetu na komemoraciju u logore?
Da, da, da. Po dva autobusa iz našega sela i kroz Bačugu idemo. Nikog nema samo Gornja Bačuga, ozgo jedno 4 i Grabovac. Što je udata iz Gornjr Bačuge u Grabovac, ta je s' nama Išla. Uopšte bačuga (nije) dirana samo Luščani. Oni su očišćeni… to je tako očišćeno i to samo pol' sela. Selo je dugačko. Do pola sela to je sve ! A još mi koji smo… Prvo selo, Novo Selo, to su ustaše…
- Prvo susedno selo je Novo Selo.
I ovaj Pecki što sam vam pričala oni isto to. To jesamo zato što su ta ustaška sela blizu.
Sve smo mi bile, svuda nas je bilo, a bilo nas je još i… Tu jedan gazda ima mlin. On je… njega su ubili i te koje su našli u mlinu. Iz toga Peckog. Iz toga sela. I sad tu spomenik dignut njemu kao borcu i šta ja znam… i jedna, što je isto njezin muž i ona (je išla) . Samo nije išla sa mnom. Ona kaže…
- To govorite o tome kad ste bili odrasli ljudi?
Kad smo odrasli. Oni kao djeca… oni su prepoznali svoje te ćelije đe su bili. Njih jeno četiri-pet koji su išli. Za to su išli.
- Je l' mogu da vas pitam da li je neko dete koje ste vi poznavali umrlo negde na tom putu Gradiška…
Ne. Ja što znam nije.
- Vaši su svi preživeli.
Ne. Moje te vršnjakinja to je sve (preživelo)… Te dvje sestre od ujaka rođenoga i nas dvje i te dvje stričevke.
- Ko vas je učio da pevate pesmu "Mladi ustaša"?
Pa oni. Ustaše! U tem Afričancima to smo najviše pjevali.
- Postro je vas? Ko vas uči pesme?
Izađemo u šetnju. Izvedu nas i onda ajde ona "Mlad ustaša u boj kreće… i to mi je ostalo i kad sam došla kući… (smeje se). Bože, plakat i smijat se.
- I vi počnete da pevate "mlad ustaša"
Da. On kaže nemoj tako reci "Mlad partizan" Ja sam naučila "ustaša" i gotovo je.
- Vaš otac je poginuo pre nego što ste se vi vratili, kao partizan?
Da, da.
- Je l' znate nešto o tome kako je poginuo?
Pa bila je borba i poginuo je. Selo se zove Gradac. Gore su kao izbežali mama i baka i deda. Deda više se krio. Tu je bio dud i od vinove (loze) ona kolja, silno kolje i to sve. Tu se on zavlačio. Onda kad su došli pljačkati, deda je pričao da su imali dve kobile i dve ždrebice. Oni su to izvodili iz štale. "Rade Srbine, majku ti srpsku, odi izađi, odi izađi". I čiste, kupe ku'ruze, žito i sve… imali su ambar. To sve kupe, čiste i viču. Ali đed je bio tu, kažem tu.
Rade, to je deda?
Da, a Đuro tata, a Miloš je bio stric al' njeg niko nije ni spoiminj neg' samo Radu.
- On je bio u jugoslovenskoj vojsci i bio je zarobljenik?
Stric je bio zarobljenik. On je doš'o poslje sa ropstva.
- Posle rata?
Da. Da. Kad se sve to smirilo.
- Bio je ulogoru za ratne vojne zarobljenike u Nemačkoj?
Ne bi ja to sve znala. Ne bi…
- Da li je posle, kad ste se vratili kući, da li je bilo još takvih upada u selo. Da li ste morali da bežite, da se krijete?
Pa odmah je. Nismo se svega ni kruha najeli odmah je "Bjež' za Bosnu. Evo vojske bježi". Moja mama i, opet, te ujakove ćeri i nas dvije, ujakovi konji, ujakova kola. On nije smio ići. On je osta. Krio se tako po noći kaj zec, a mama to potovarila i što je mogla 'rane i za Bosnu. Od Luščana pa do Drvara još od Drvara 5 kilometara… jer smo išli na izlet u Drvar. Titinu kuću…
- To je posle rata. Kao odrasla osoba ste išli posle rata.
Da, da, da. E, onda smo tu u hotelu jeli, onda smo… bila je jedna koja je znala dokle smo mi došli u Bosni (kada su za vreme rata bežali). "Đe je to selo" veli "Još odavle 5 kilometara".
- Znate li kako se zove to selo?
Ne bi, ne bi, ne bi…
- Znate li zbog čega ste bežali u Bosnu?
Pa od ustaša!
Posle kada smo išli na te izlete i to sve veli (neko): "Nijesu nam dali kruha u Bosnoj". Mi idemo kud je išo autobus… pa tu nema niđe (ništa). Samo vidiš neku kozu, ovcu. Niti stoke, niti žita. Ništa. "Šta si nam reko da nam Bosna nije ništa dala, nemaju ni oni ništa!"
Samo se šjećam da smo išli, već je mama dala kola, a dobila saonice. To joj je odbor dao.
- To je zima četrdeset i…
… trće. To je snijeg kaj što je ovaj bio zimuske . Kad je on padao (ja kažem) "Evo '43." Vako sam ja gazila '43.
- I po tom snegu se Banija evakuisala u Bosnu.
Da. Onda smo… sad smo išli i svraćamo tražimo kruha. Došli smo u jednu kuću. Kao sad, na primer, da neko dođe kod moga sina i snaje i tu ima njih troje. Mlada, sna (snaha) i baka ta. "pa šta ćete djeco" - "pa tražimo kruha". Veli: "Sačekajte samo da…. Mi smo sačekali. Majka otišla sa kolonom. Nije ona sama.To je pun put. Mi smo ostale. U tevsiji, onoj plenatoj (od pleha), većoj, kruh. Ona taj kruh prevrnula na sto. Prerezala po pole. I tu polu popole i ovako meni dala. Joj! Izašle mi na cestu, velim: "Kud bi mi sad ići?" - "Djeco ajte gore. Svi odoše gore!". Kad smo došli gore, tu je vojska…
- Koja?
Partizani. kazan krumpira se kuva pod korom. To su nam odma dali. I sad smo mi našli mamu. Damo njoj kruh, a ona kune. "A joj što me kuneš". Pa zlo je i njoj. Kao da ima djece. Tu ima konje. Ona mora stić i njih naraniti i đe ćemo mi biti i šta ćemo mi jesti. Nije to bilo lako.
-Ona se uplašila da vas je izgubila ?
Da. Ona je mislila da smo neđe zalutale, ko zna kud i šta.
-A koje je još dvoje dece ona...?
Od ujaka ćerke. Dvije. Danica i Draga.
-Ona je brinula o vas četiri devojčice?
E,da . A Draga je odmah umrla kad smo se vratili, kad je tifus onaj zavladao.Draga je odmah umrla, a ostala je Dušica i Ana.Ana je otišla u ropstvo u Nemačku.
-I koliko ste ostali u Bosni?
Mi...Meni je je to samo mama pričala.Ja kažem, ja što sam upamtila, to ću kazati kad se budem s dušom borila. A vako štomi neko kaže, ja to ne možem upamtiti.
-Dobro, al’ svakako pamtite da ste se vratili kući?
Otišli smo s kolima i konjima.Kola su ostala.Pretrpala nas je u saonice.Nas i to prnja što smo imali.I tako redom išla.Gde god je selo, tu je odbor čeka.Kod odbornika se javi, onda on njoj dade raspored po kućama. Tu, u Drvaru đe smo bili, posle, meni se čini, dalje nismo išli. Oni su mene dodijelili jednome što je imao petoro djece.A moju tu jadnu sestru – čoveku i ženi koji su sami.I ja sa ovih petoro svejedno kao i sa ovom decom. Oni sa mnom i ja s njima. Oni u školu, idem i ja s njima u školu. Oni čuvaju koze, sneg onako šareni se, idem i ja s njima.Odemo kod nje, te moje sestre, bila ona ,,koza“ peć.Odatle nije smela nikud.Ali samo kad moja mama dođe, nosi one pregače, pa gore one perle. Sad ja moram njima tih perli sa te njene pregače izvaditi da one sebi naprave prstenje.Deca su od toga pravila narukvice i prstenje. I devojke. To je bilo kićenje, joj – bolje nego sad zlato.
-To ste vi svojim drugovima skidali ukrase sa mamine pregače?
Jooj! Kad ona dođe, kad sedne, ja odmah s leđa dohvatim...Ona ne da, viče. Nema – pa to je ružno viđeti sad da je onaj „perin“ na pregači potrgan. A ja već načela. Videla ona to ,,Ti si meni to i načela.“
Joj, rekoh, kad bi ti znala koliko to meni vredi s ovom djecom, ti bi to meni dala sve! Bila bi bez toga.
I moja sestra tu đe je bila, ona nije smela da mrdne od te peći, od ,,koze“, peći od željeza, tu gde je ona bila... A ja svu slobodu sa ovijema.
I sjećam se dobro, idemo uveče spavati. Prelazili smo iz jedne sobe u drugu, kao dvije kućice neke su onde bile.I sad se nešto čuje. Oni kažu ,,Vuk! VukVuk!“ Ja ne znam ništa, ja nit sam išta videla nit čula.
E posle kad smo se vraćali, tu gsd smo dobili taj krompir -- joj, toga kukuruznog kruha i toga krompira, to sve žestoko! Mi smo dizenteriju dobili. Niđe se skloniti, niđe nema to...Stomak boli, zlo! Sad si gladan, a sad kad smo se najeli, sad nam opet nije dobro.
I vraćamo se nazad.Potrgaju se saonice, pa šta ćemo – jaši na konjima.A bile torbe one, kod nas su bile tkane, a i ove su isto bile tkane, samo šarene. Onda ona jadna sveže te dvije torbe gore i prebaci ih tamo. Onda mi jadni u te torbe. Već ne možeš sedeti na kobili.Kobile su slabe, to su kosturi, ne možemo sedjeti gore, nego idemo. Kapela, šuma – šta sam tu čula jauka djece! To se ne može ispričati, to samo kad bi prošla pa čula ! Snjeg je pao velik. Vojska prošla silna, sa svijem tim.Pa pirnuo jug. Pa se to otopilo. To su sve oni lopari . I sad opet vojska ide, i konji, i sad se sve to puca. A mi svejedno kao ptica kad traži zrno, po tome đekutamo. Idemo. Jadne matere ostave djecu. Ne mere ga nositi.Nema mu šta dati.Što je to ispaćeno!,,Mama –mama. Mama –mama. Mama –mama...“ samo to možeš kroz Kapelu čuti. Bježi! Bježi, samo da ga ne slušaš!
-Je li to bilo kad ste polazili za Bosnu?
Kad smo se vraćali. I onda mama kaže ,,Sad kad Kapelu prođemo, tu je onda od lugara Štule selo.Taj je bio na našem području lugar. Selo...ona je rekla koje je to selo, al’ ja sam to smetnula s uma...Trnovac valjda, Žirovac...ne znam, ne znam...I tu smo mi izašli iz te šume. Ovako kućica sa desne strane i lampa gori, svijetli se. Sad ćemo se tu svratiti. I tu smo nešto jeli. Nešto su nam dali, sad ne znam šta.
’Ajd, tu ćemo sad prenoćiti, pa ćemo sutra rano krenuti. -- Pa đe su Luščani, pa đe su Luščani...ovo selo, pa ono selo. Pa kad smo došli u Luščane – Joj, pa đe smo sade? Mi samo znamo za školu, to smo čuli za školu i znamo samo za školu.A od škole mi nismo daleko.Pa đe je škola, pa đe je škola, pa kad ćemo školi...Kad smo došli školi, mi smo snagu dobili da idemo kući.Kad smo došli kući – kuća je još bila cijela, posle je izgorela – mama došla, zove baku, svoju svekrvu ,,Mati! Mati!“ ,,Šta je?“ ,,’Ajde, otvori.“ ,, Joj , jesi li to ti ? Đe su ti djeca?“ ,,Evo ih“ – veli. Ona jadna ne zna šta bi.Nas smo dvije i ujakove su dvije. Ne zna šta da radi, jadna.Ono što je imala, onu zeru da da...Kruva smo imale, a mi tamo nismo imale ni kruva – traži od kuće do kuće, prosi. Ja i sad kad vidim Cigane,kad naiđu, ja kažem ,,Evo, eve moje braće, dok sam bila dijete. I, nekako, uvek mi je to – da dadem, koliko mogu da pružim, jer padne mi na um to što sam ja preživila.
-Je li tako bilo sve do kraja rata?
Da. E, onda kad je to...onda opet bježi, evo i opet vojske, evo ustaša – bježi .[Uzdah] Imali jednu kravu.Sad vuci tu kravu po šumi. Sad smo tu oko kuće. Sad nismo daleko.I otišli smo u jednu šumu. I sad vojska ide iz jednog zaseoka u drugi zaselak.
-Čija vojska?
Mama vikala da su Čerkezi, jer su išli na konjima. A oni su išli na konjima tim putem. Čerkezi su išli na konjima. Ja ni dan danas ne znam kakva je to nacija i šta je to, samo sam čula od nje. I sad, mi smo ovako kao desno, a ovako je put i tu je vrelo i perilo, i – tamo krava.I kad oni prolaze, krava muknu! Joooooj, mati skoči – kravi ruku na usta.A oni stadoše s konjima. I odoše.Krava umukla – oni odoše. To smo tu izbegli.
-Je li bio veliki strah kod odraslih od Čerkeza?
Pa, bojimo se. Sad smo uplašeni svakojako.Sad smo svakojako uplašeni!
A jedanput, kad smo bili kod kuće, đed je bio u mlinu, i njegov brat od strica s njim ode u taj mlin, a na putu blato.I jednu noć ,,Jao, joj djeco dižite se, evo vojske pun put. Pun put vojske!“ Jao, šta je? Ko je? Mi bježimo sad na drugi stranu, a u komšiluku, ta Ljube, komšinica, ona imala brata, Jovan mu ime. Njega oprave da ide javiti partizanima.Partizani su tu, u selu.Zato su oni i naišli, što su čuli za partizane.Oni se tu negdje smjestili i taj Jovan otide i straža ga zaustavi -- kud će. Veli ,,Evo ustaša!Evo vojske!“ ,, To su naši.“ ,, Dobro.“ I on odatle ode na drugi kraj đe su ini, znao je, jer je bio deran – 14-15 godina. Kaže i tamo. Vele mu ,,To su naši.“
Kako su uljegli, počeli su...Našli su dvije partizanke. Ovi koji su ostali, ma veli, na njima to nema šta nisu radili...
-Ipak nisu bili naši?
Ma, kakvi! Ustaše! Al’, naši nijesu verovali! Naši nijesu verovali! Te dvije partizanke, veli narod, one su platile boga! Oni su njima komad po komad tela rezali.Živim.Što su one tu.Tako sam čula.Videla nijesam.A mi smo bježali i onda smo odatle krenuli dolje dalje kroz...dalje za sela, onda smo gore bili, to je brdo, daleko. Vele, gore Luščani.Onda su čistili, gđe su god koga našli.Sve su klali. Nisu ubijali nego klali.
I sad mi, vraćamo se kući, i ide sa mnom i smojom mamom... ide moga đeda brat od strica pa njegova ćerka. I kako mi ovako idemo nizbrdo, i sad tu isto naše vrelo i perilo, i ovako šuma, i tamo vidi se leži žena.Leži neko. Neko ubijen. A ta što je s nama išla, veli ,,Joj, to je moja mama!“ A ona je bila ostala kod kuće.I onaj otale veli ,,Nije, nego Joka.“ Joka joj je bilo ime.A ona jadna šnurala duvan.U nos turala. I imala od vazelina onu kutiju i u njoj je bilo duvana. Joj, kako ju je zaklao, on je njoj ovako lepo metno noge jednu preko druge i ovo ovako sve pokupio, i tako, tako sve metnuo, i ovako joj metnuo ruke – a tu zakolj – ovo sve ....To kad smo vidli! E onda su tu Joku zaklali, onda njezinu jetrvu na prolazu, kako se ide putom blato pa se ide preko njiva pa one živice. Na tome prolazu su joj i zaklali jetrvu. Onda jednu su našli, što sam pričala za onog đeda da je bio u tim trkljma, tu su našli jednu – nju su isto zaklali. Onda su očistili pola Luščana.
Ja đe sam se udala, ovo su Bajlovići, a vamo su Drakulići i Matijaši. Tamo je sve spaljeno. Samo je kuća jednog gazde ostala.Njegovo ništa dirano nije.A drugih ovih isto gazda – sve spaljeno.Kad se taj čovjek vratio sa djecom oni nisu imali đe spavati nego u badnju, onom velikom buretu što njega stane 16-17 kotlova šljiva.Tu je sa ženom i sa djecom spavao. To je bilo oprano i položeno.Oni su to spalili.
A vamo gore đe su moji Bajlovići, tamo su u jednoj kući na križanju bili partizani. Ta je kuća zapaljena.I više ništa.
-Kad je vaša kuća zapaljena?
Tad 1943, kad smo se vratili iz Bosne. Jer smo otišli za snjega, a vraćali smo se ujesen.I to...kako to smišljeno rade...jer svaka kuća i dvorište imade nešto što je najlošije.Štale, kuće, to je sve zapaljeno.A kod moje mame -- pomenula sam tog lugara Štulu, on je bio s mojim tatom jako dobar, bili su povezani i on je njemu napravio kuću, pomogao mu da napravi kuću, pa će on tu stanovati – to je ostalo.A kuća ova u kojoj sam rođena i živela, to je sve izgorelo. Znate, kad nijesmo imali kašike!Kašike su stajale u kući , bila je greda pa daska, pa su se ovako žlice tu zabadale.Sad ti znaš đe je to dole palo – to je bilo tu, to tu – i mama uzme crijep i to sve muvaj i te žlice našla?
-U pepelu?
U pepelu. Da,da. A to sve izgorelo.To je ona ribala i prala i iz toga smo jeli.I lonce one koji su ostali, izgoreli – operi i jedi.
Je li se nešto promenilo kada se završio rat?
Pa, normalno. Zametnula se stoka i ja sma baš sa Hrvatima na livadi čuvala stoku.I onda smo se mi znali svađati.Mi njima ,,’ Ajde, reci 44 čavke čuče na čardaku i čapaju pogaču.“ ,, Ćeteres ćetir ćavke ćuće i ćapaju pogaću.“ ,, Pa ’ ajd ovako.“ ,, Neću!“ ,, A zašto nećeš?“ ,,Neću. To je teško“ – kao ,,Č“ je teško.
-I posle rata, s Hrvatima najnormalnije nastavljate život?
Nastavili su naši stari.Tako smo i mi radili.
-Da li je neko odgovarao za ta klanja?
To ja ne bih znala, to ja ne bih znala.
-Da li se posle rata nastavilo za vas siromaštvo?
Pa, da.Pa, da, pa sirotinja, nemaš niđe ništa. Djeca palijeh boraca su imala pravo, sve. Al’ to je taki kov naroda – kud pustiti žensko dete da ide, oni su vikali u ,,frend“, a to je značilo, da ideu frend, da ide u...u ...kurvanje, da sad rečem.Ona mora biti kod kuće.Muška deca, ako hoće, nek idu.
-Vi onda niste mogli da iskoristite tu mogućnost za školovanje?
’Ajd, daj – dokaži! ’Ajd, dokaži! To se znalo tako, i tako mora biti. I gotovo.
-Pa vi ste onda morali da se odreknete jedine šanse da izađete iz tog siromaštva?
Da.da. Al’ eto...
-Kaka ste, onda, vi i vaša porodica, kad ste se udali pronašli svoj put, da iza sebe ostavite siromaštvo?
Kad smo se dijelili, podijelili smo se na šest strana.Zapalo me jako malo-- ždrijebe i krava. I jedna, valjda, svinja.I još smo morali otale seliti. I – zlo. Dok smo bili skupa uporodčnoj zadruzi sve smo imali, i konje, i plug, i drljače i sve što treba za poljoprivredu. Sve.Sad nemamo ništa.
Kad ste se podelili, jedan ima plug, a drugi ima konje?
Da, i sad sparuj s kim hoćeš i kako hoćeš, i traži...I ono bilo 68-a, ja sam se već bila porodila, ja i muž trpali đubar iza štale i tu neki tranzistor, neko nam ga doneo. I kad smo upalili tranzistor, ono – odlazak za Njemačku, odlazak za vamo, odlazak za tamo...
Na rad?
Da, na rad da se ide.Ja velim mužu ,, Je l’ ti to čuješ šta govore?“
Rekoh ,,Ili ti ili ja, neko nekuda mora. Ovako se ne može.Nas se rđe hvata očiju.“ Radio u Željezari, daleko mu bilo putovati, teško, nezgodno...
Čekajte, živi u Luščanima, a radi u Sisku?
Da.Da.
Koliko tu ima kilometara?
Pa, ima oko 30. Ali vlak, taj Grabovac, vlakovi su išli redovno, odvoze radnike, sve na vreme. Rade od 6. U 5 je već vlak na Grabovcu, u 6 počinješ raditi. Radiš od 2 sata – u 1 sat je vlak na Grabovcu.
A plata je bila mala, je li?
A pa kao i svima. Bila je.Najteže je njemu bilo što smo mi bili daleko od stanice, za putovanje.Da je bilo đe bliže, pa možda bi... I veli on meni ,,Dobro, ja ću ići.“ ,,Pa, dobro, ’ajde.“ ,,Pa kako ti mene tako lako...Oćeš ti se obavezati?“ Rekoh ,,Ja se obavezujem svega. Ništa neće faliti, samo ćeš faliti ti. Ja ću sve raditi. Je l’ ti vidiš da mi za djecu moramo.“ I otide on.Dođe brat i meni i njemu, veli ,,Jesi li ti slušao ono naradiju?“ Veli ,,Da“,, Kako bi bilo da mi odemo negde daradimo, odemo na biro i tamo tražimo da nas pošalju u inostranstvo?“ Otidu oni sutradan na biro, u Petrinju.Evo ih došli,veli, puno dvorište tu na birou. Nikako doći na red. Veli ,,Znaš šta smo mi smislili?“ ,, Šta?“ Kao ja i ta žena -- a taj što ide s mojim mužem, njegova baba je iz moje familije, mi smo svoji, a opet smo ovamo sa muževljeve strane svoji – ,,ajte vi kod Aniše Štekovića.“ A mati tog Aniše Štekovića[1] je sestra mog đeda.,, Ajte, otidite vas dvije k njemu pa ako nas on ne uklepa da idemo, neće biti ništa.“’Ajd’, nas dve sjutri dan idemo ovijem vlakom u pola pet.Dođemo dolje, izađemo na stanici. Sad, ja znam đe je njemu stan i sve.Odemo tamo. Kad, u zgradi, pali se svetlo. Sad ćemo mi tu stajati. Kad on otvori vrata ,,Dobro jutro.Šta vas dve tu radite?“,,Evo, došli smo k tebi.“,,Šta?“Ja tako kažem. ,,Molimo te, ako možeš šta izaći u susret. Ovi bi naši išli u Njemačku, ali pred biroom puno dvorište, nisu mogli doći na red nikako.“ ,,Dobro, vas dvije kući, a sutra da dođu njih dva.“ ,,Dobro.“ Tako lijepo, al’ on kao pomalo strogo. Otidu oni sutradan i vrate se u četiri. Šta je. Veli ,,Idemo za dva dana – sve spakovati.“I tako je i bilo. Kupi kufer svaki sebi da to prnja što imaju metnu u njega – nisu imali šta ni metiti – i to hrane, šta će.I tako su otišli i tamo su ih Švabe dočekale i odmah im dali raspored u firmi đe će raditi. Prihvatili. Nikakva druga radna mesta nijesu tražili.Tu su došli – tu su ostali, svaki 20 godina. Ovaj brat mi ostao i duže. Moj muž je otišao 1988 – dvadeset goodina onda bilo -- išao na komisiju i dadu mu kao tu invalidninu.I on dobije 1100 maraka mjesečno – penzije.
-A vi ste, dok je on radio u Nemačkoj, skućili svoju kuću...?
Na selu. Napravila kuću, djecu ranila, zemlju radila, sa svekrvom bila, strinu imala... Moja je mama, kao vama pričam, sve je to ispraćeno, ali uvek je nekako bila nezadovoljna, uvek njoj nešto nije pravo.Ona dođe k meni te će ,, Nije kod krave dobro ovako, pa nije junici, teliće se za par dana...“ Sve je ona meni ...,, Ama, mama mila, pusti.Za sve to znam.“ I ona meni kaže ovako – jedanput kad se naljutila – da ja u štali nađem nekoga, đevera, da mi napravi tamo kako su grede – daske, da ja tu spavam kod junice.,,Pa ženska glavo, ša je tebi?Da moj čovjek radi u željezari, da svaki put dolazi kući, a da ja spavam u štali, to ne bi njemu bilo pravo. A kamo li kad on u Njemačkoj, a ja ću spavati u štali! Pa kako joj god Bog da.Ja ću je obilaziti, evo sat je navijen. Ja ću je obilaziti.’’ Naljutila se mama, dva meseca nije htela dolaziti.
-A da sada ispričate šta ste sve napravili vaš muž i vi. Šta ste stekli takvim radom , i šta ste sve morali da ostavite kad je došao novi rat?
Joooj!Napravili smo dvije kuće u Luščanima, pa onda u Petrinji kuću tu dvojnu.
-Pravili ste duplo jer imate dva..?
Sina.Duplo smo pravili, da, za svakog sina, i tu su djeca već bila, mislim – oženili su se i djeca su se rađala. Da imadu. A kod kuće, gore na selu, isto – da imadu.Onda smo počeli...Najprva sam u selu kupila auto,pa onda sin ovaj stariji otišao u vojsku.Došao iz vojske. Njemu smo kupili traktor ,,ferguson“ sa kabinom i plugovima i bočnom kosom.To smo njemu kupili.I kupili auto.Onda smo počeli redom sve da kupujemo kako su djeca rasla. E onda, taj mi brat što je isto u Njemačkoj bio, i moj muž i đever, mislim brat njegov od strica, on je bio kod kuće, on ima silnu zemlju i nikud nije otišao,onda smo mi š njime.
-Bavili ste se i poljoprivredom?
Da. On je bio vođa, ovi su derani slušali kako god ih je on savetovao.Kad zaškripi za novce, javi se njima, oni to oprave il’ ako ima kod kuće dadu, on to pošteno vrati. E onda sam isposlovala sebi to što sam bila u logoru – nešto sam dobivala.Svekrvi sam isposlovala isto što je svekar bio u tome odboru ...
-U narodnooslobodilačkom odboru?
I u vojski je on bio, kuvar! Kad je to zateklo oslobođenje, bio je u Sloveniji.Njemu je sinovac rekao,,Čiko, ti imaš pravo na neke beneficije, al’ morao bi se zaposliti i raditi jedno 2 godine.“ ,,Ah, ko će mene primiti na posao?!“ Nije hteo. Posle je on umro.Ja sam ostala i sad ja idem pitati...
E, sad ću tu malo da vas prekinem i da vas pitam -- da li ste tih godina dok ste tako punom snagom kućili kuću i stvarali imovinu i sigurnost za svoje naslednike, za svoje unuke, da li ste ikad pomislili da ćete morati sve to da ostavite i da krenete u izbeglištvo?
Nisam.Moj je muž bio u Njemačkoj i ja sam tamo k njemu odlazila.I bio je tamo Hrvat jedan iz nekog sela pored Petrinje. I on mom mužu kaže -- sad mi pravimo kuću u Petrinji i sređujemo je jer će se ženiti stariji sin – a on popio i bio je u tim emigrantima, kako li se zovu...
-Organizacija ustaške emigracije?
Da, i to je moj muž znao. I kaže njemu taj Hrvat ,,Đede, ti ćeš to morati sve ostaviti.“ ,,Šta?! Ja da moje ostavim! Ko mene može s moga oćerati?!“ Ma kakavi! Ništa on to... I kad smo bili kući, kad je on došao u penziju i preveo penzij u Privrednu banku u Petrinju, i sin se oženio mlađi, i u Petrinji u kući živeli – niko to njemu nije mogao da će on...
-Niko nije mogao da mu dokaže da će to biti baš tako?
Ni kad smo bježali...
-A kad ste bježali?
Godine 1995.A dotle smo mi čudo puta čuli ,,Bježaćete! Moraćete ići.“ Ono robe što imamo, prnja, vukli smo po živicama, krili. On meni kaže ,,Da moje ništa dirala nisi! Ja odavde ne idem nikud! Ja sam ovo teško stekao!“ ,,Milane,“ -- Mihajlo je bio, al’ Milan smo ga zvali -- ,,Milane...“ -- a kako je naša kuća ovde, ovako cesta ta kroz Luščane ide, linija smo je zvali -- ,,Da li ti vidiš kako narod bježi? Pa svi smo mi poslije rata izgorijeli, svi su stjecali, pa vidiš da svi odoše, ostaviše sve i odoše?“ ,,Ja neću.“ ,,Dobro.“
I sad, krava mi je bila za teliti i ja navijem sat da mi zvoni u tri sata.I ja ustala, upalila svetla, imali smo u štali svetla, da vidim kravu. I dođem i legnem. Vedro, lijepo, niđe ništa.Taman ja prispala, kad moj đever viče: ,,Milane!Sovija!Dižite se! Pala Krajina!“ Šta je, šta je? Djeca su već spremna na nogama, ruksaki su puni, mi smo svi već spremni. Joj...,,Ništa moje da nisi ponela, ništa!“A djecu šalje u podrum.Već se bacaju bombe, padaju! Dolje bio svinjac mog brata od tetke, kooperacija bila, tu je već pala granata na njegovo! On (Milan) samo djecu u podrum, u podrum.Ajde, ostane ova starija unuka u kući, a sna i još jedna joj jetrva meću brašna, mećemo mesa...Pet džakova mesa mi smo dovezli, suvoga.Te jeseni poklali svinje i imali mesa kaj drva!Pa meći mast,pa to sve...A on uvijek,,Ne!Ne!Ne!Moje nemoj!“Hteli televizor -- ,,Ne!“ Ja htela šivaću mašinu da se metne u prikolicu kao što se moglo --,,Da to nisi! [...] I sad mi idemo, krećemo. A on ,,Jesi li napravila ručak?“,,Pa vidiš da moramo bježati!“ ,,Odmah da si mi skuvala supu!“ A struje je nestalo. Sad ja moram ložiti vatru i u škrinji imade pilića.Izvadim to, bože, pile i u vodu i sasječem i ispečem, i krompira i seviram na sto da jedemo.Taman mi sjeli da jedemo, kad putom ide traktor i prikolica i snaja ova Hrista, izađe gore više kuće. ,,Šta je, Zdravko?“ Tome na traktoru Zdravko bilo ime.,,Šta je?“ ,,Ma u Vučkovićima, čuo sam, koga god su našli da su zaklali!“ Nema, više se ne jede, idemo i mi bježati!I mi van, a on...,,Ideš li ti?“ ,,Ja ne idem!“
-Muž i dalje kaže da ne ide?
Da. On meni kaže ovako ,,Zar ti mene ostavljaš?“ ,,Milane, ja te ostavljam.Ti ne znaš ništa od ’41-e! Ja sam je preživila.Ja sam svega i svašta vidla. Ja ih tu čekati neću, a ne treba ni djeca da ih čekaju.Idem i ja s njima.“ I on ostane. Kako je ovako veranda kao tu, on sjedi za stolom. I sad traktor ,,zetor“ veliki, prikačena prikolica, puna.I ide snaja.Odoh i ja.
,,Ja odoh, a ti, kako hoćeš!“ I sad ovako malko, tu je štala, ovako je šar i sad izađemo mi ovako na glavni put.Kad, vidim ja da se on diže.Ja kažem ,,Stani!“ Snaja zakoči traktor. O njima dvojici, o sinovima ne znamo ništa, kako ćeš znati !Na položaju su.Šta je s njima, kako je – ništa ne znamo! Još je ovaj straiji bio u Velikoj Kladuši gore, a gore, što rekli, nema što nije bilo zla, al’ eto, nekako su neku sudbinu imali...Kad on [Milan] diže se, a ja sam iznela flašu od deset litara rakije, i od pet litara rakije i ulila dvije litre ovako po litru.A on je volio malo popiti.Sad kad je video da sam to sve metla, on će ,,Jesi li ti meni rakije ostavila?“,,Eto u kredencu imadeš.Ostavila sam ti litru rakije pa pij.Ostavila sam kobasice na stolu ako koji od sinova dođe da ima šta jesti.Gotovo na stolu je i kruh i sve.“ Kad on pođe, ja velim unukama,,Ajde izađite preda njega“. Izađu one i on u prikolicu pope se i sjede. Jaaaoooj...
-I ko je sve ušao u prikolicu, koliko vas je bilo?
On je sjedio u prikolici, a ja i snaja i troje unučadi smo bili u kabini – to je velika kabina original, imala je i grijanje i hlađenje i sve, to je u Sloveniji kupljeno. ,,Zetor“, to su bili najbolji traktori, najjači.Sve imaš unutra, i prostor veliki za sjdeiti, možeš oko sebe natrpati ne znam ni šta...Da, samo mi je rekao ,,Ponesi sa sobom novce da imaš za djecu!“ Onda smo imali nešto oko 28 hiljada maraka.
-U kući?
Da.
-A jeste li imali nešto u bankama?
Da, bilo je u Njemačkoj.
-I pakujete se vi u traktor, konačno i muž seda.Da li znate gde ćete?
Ne.Ništa.Idemo do Graca, u Malom Gracu mi je jetrva, ide i ona s nama. I njena snaha vozi traktor, sinova nema ni jednog, ni moga ni njenoga, a njezin mlađi je poginuo tamo...Voze nas snaje, nas i unučad. Dođosmo u Gradac, gore...Ali, ništa sestro, znali nijesmo! Svratila je ona pre toga kod sinovca, a tamo – utovarna prikolica puna, natrpana.Pitala ona ,,Šta je s tobom?“ a on joj veli ,,Strina, mi smo još pre tri dana obavešteni da se spakujemo da će doći do bježanja.“ A nama niko ništa nije rekao, tek sad saznajemo.
-Ispada da je bolje organizovano ono bježanje ’43, u okolinu Drvara nego ovo?
Da.Pa, da. Joooj...Šta sad?
-Vi idete kud idu i drugi?
Da. ’Ajd za Dvor, idemo iz Maloga Gradca prema Dvoru.Narod sve na plotovima visi i gleda šta je nama.Kad posle, i oni za nama.Al, dobro smo opet, u prvome smo mahu, pa su još puštali preko mosta.
Kog mosta?
Na Uni, u Dvoru. Posle su oni zatvorili most, pa su onda gore traktorima gazili...Naš jedan veli ,,Idem preko naroda, traktorom gazim, krv sve po meni prska!“ Bježi! A onaj je ranjen, onaj vako, onaj nako.Narod leži na putu, a on ide i...To je on pričao.E, sad i ja tako kažem vama.Nije lagao sigurno, jer nije ni prije lagao.
I onda kad smo došli na most i tu čekali, sad idem ja tamo malo proći peške i pitam ja onog vojnika ,,Da li mi znamo kud mi idemo?“ ,,Idemo u vražju mater!“
-To je vojnik Jugoslovenske narodne Armije ?
Da.Naš, naš vojnik.Da. ,,U vražju mater!“ Da. Vratim se, vidim ima našeg naroda poznatog .Sad on čeka. Ne sme pustiti narod. Čeka nekakvo obaveštene ni dan danas ne znam kakvo i odakle.I kad smo prešli ’vamo ’ajde, ’ajde i – došli u Novi.
-Bosanski Novi?Novi Grad?
Da, da. I tu nas razmeste.Sad, šta je nama bilo,nije meni, nego đever moj rekao,,’ Ajmo mi ostati na glavnoj cesti. Ovi naši su na položaju, pa ako krenu oni [da se povlače], ’ajmo ih sačekati tu, nećemo ići ni u kakve budžake.Kako će nas naći ?“Joj, tako to i bilo.Opet tamo.Narod nas dočeka.Peku prasad, daju janje – nas je narod kroz Bosnu dočekivao ...! Kuvali jela, pekli kolače, ma tu nema, nema -- nisu nas mogli bolje dočekati nego što su, tuda kud smo mi išli.
-A kad ste došli u Srbiju?
Pa i tu su nas dočekali isto, kako kad.Ja sam prošla dobro.Mi smo išli autom jer je snaja, ta mlađa, ona je uzela auto ,,golf“, znala je voziti i uzela je djecu.Ni kašike! I samo jedno ćebe!Ona ništa više nije uspela da ponese.Došla do Dvora i prešla tamo preko mosta -- ona je radila u laboratoriji u Petrinji pa je imala poznanike u Dvoru i preko njih se tu smestila.
-I vi ste se svi našli tu?
Nismo mi koji smo išli traktorom, nego ovi moji sinovi, kad su se njih dvojica našli, onda im je neko rekao da je Mira tu sa djecom. I kad su prešli, nađu nju, uzmu taj auto, i onda ona i djeca i njih dva idu tražiti nas.Koga god pitaju, niko nigdje za nas ne zna.A četiri porodice, a niko za nas ne zna.I onda kod tih odbora, od jednijeh do druhijeh, dok im nisu kazali đe bi mi mogli biti.I sad oni su došli – jao! Stanku noge crvene, žuljevi. ,,Ma daj da samo noge operem! Da se operm i presvučem! Ja hodati, ja živeti ne mogu!“ I ’ajde, bilo tu i vode i to sve i ’ajde sjedaj u traktor i idemo dalje. E, onda je moj sin mlađi mene i muža, dva unuka i još jednu ženu sa detetom malim vozio, a cure su moje, unuke i snaje, ostale sa starijim sinom, Stankom. A nas je Đuro odvezao autom.Onda su u Bosni čekali da se auti pregledaju, kod majstora, da se može ići.Jer, kud ćeš – voze djecu.E tu smo sačekali valjda dva- tri sata, kako li, dok su auto pregledali i to što treba popravili i onda smo krenuli.Onda su nas uputili na Pavlovića most.Ondas mo došli na Pavlovića most. [Dubok uzdah] Snaja je valjda imala taj mobilni, a ja već imam tri nećaka u Borči i nećakinju. Oni to sve gleadaju i slušaju na TV i radiju i samo čekaju kad će im ko javiti đe smo, jesmo li živi, jesmo li krenuli, šta smo.I sad smo tu u koloni, a ja tamo na most i preko mosta i – sretnem nećaka. Već mu je snaja javila iz traktora da smo mi otišli preko Pavlovića mosta, da ne idu na prelaz u Rači, nego na Pavlovića most. I tamo, oni, nećaci, došli sa autima, ali ine dozvoljavaju da pređu ovamo. Ja sam tuda hodala, kad odjedanput jauk. Šta je ?I čuje se pucanj. Sad, tako vele ,,Evo čovek ubi ženu i dvoje djece i sebe.”Bio na položaju, djeca traže kruva, on nema ni dinara, ni kruva, ni šta obući, ništa – i on pobije cijelu obitelj.Tako sam čula, videla nijesam, da je ubio ženu, dvoje djece i da je onda ubio sebe.I traktor mu ostao tu, eto.I sad tu došla cela pometnj, milicija, vojska – to sve po mostu tamo-amo.I stoje jedni dolje i ja kažem Đuri ,,Evo Jovana Drljena, čeka da pređemo most.”
-To je sin vaše sestre?
Sin moje zaove, nećak moj.
-Zaova je sestra vašeg muža?
Da, da, da.
I sin mi taj mlađi sa tim ,,golfom“ pita te iz pratnje da prođe, da vozi roditelje i djecu.I puste ga.Kreneo on, sad svi krenu za njim. Dok jedan, odmah svi. I izađemo gore i pređemo preko Pavlovićevog mosta. Tamo nas čeka i drugi nećak. Čekaju nas sa dva auta, a nas je dovezao jedan auto, nema nas.Onda su nas odvezli kući u Beograd, a tu ženu što je bila sa malim detetom, nju su odvezli neđe, mislim u Vojku kod nekoga koga je tamo imala.Tako da ja dalje ne znam ništa šta je bilo.Samo je kiša padala, kiša ih je uhvatila i i onda nam ne daju skretati sa ceste nikome, nego pravo za Kosovo. A on imao rodni list od majke. Veli ,,Srećom imam“, da je ona rođerna Bajilović i da je ovo Bajliović i da je ovo porodica Milana Bajilovića, kućni broj i to se sve složilo, tako da su nas pustili da idemo kod njih u Borču, umesto na Kosovo.E, tako je bilo.